Razgovor sa nastavnikom srpskog jezika i književnosti
PRAVE OBAVEZE VAS TEK ČEKAJU!

Od 2006. godine nastavnik srpskog jezika i književnosti Vuksan Ivović zaposlen je u OŠ “Matko Vuković”. Da nije nastavnik, bio bi, kaže, glumac jer je, kako naglašava, opčinjen pozorišnim predstavama i filmovima.
Zbog čega ste se opredelili za posao nastavnika?
- To je zapravo bio niz slučajnosti. U osnovnoj školi ja sam najviše voleo matematiku. Nju mi je predavala Ljubica Kiselički koja mi je usput bila i razredni starešina. Uz nju sam stvarno zavoleo matematiku. Nakon osnovne škole upisao sam gimnaziju i to prirodno-matematički smer, međutim, tamo baš i nisam imao sreće sa profesorima pa je ta ljubav prema matematici vremenom nestajala, ali imao sam sreće da mi srpski predaje pokojna Klara Miletin. Mislim da je ona glavni “krivac” što sam studirao srpski jezik i književnost. Imao sam sreće da nakon završrenih studija odmah nađem posao baš ovde gde i danas radim.
Kako biste opisali posao nastavnika? Koje su dobre strane vašeg posla?
- Pošto ja radim sa uzrastom dece od petog do osmog razreda, moj posao ima svoje specifičnosti. Kao i svaki posao, i posao nastavnika ima svoje prednosti i mane. Najlepši deo ovog posla je to da dane provodim sa decom koja su po svojoj definiciji vesela i nasmejana pa onda nekako iz njihove mladosti nastavnici crpe snagu. Naravno, moj posao je da ih naučim, ali u osnovnoj školi akcenat se sa obrazovanja pomerio na vaspitanje. Tako da nije akcenat baš na samom gradivu svakog predmeta. Deca odrastaju uz nas i usvajaju neke životne vrednosti, a ne samo ono što bi trebalo da ih naučimo. Definitivno najlepši deo jeste kada ispratimo jednu učeničku generaciju, pa ako smo ih usmerili na neki pravi put, onda možemo biti vrlo ponosni. Ili ako barem delimično uspemo da učestvujemo u formiranju njihovih ličnosti ili karaktera jer mi na neki način utičemo na njihovu budućnost.
Kako ste stekli poverenje i poštovanje učenika?
- Deca su najiskrenija bića - kakvi ste vi prema njima, takvi su i oni prema vama! Ako vi njima ukažete poverenje, ako verujete u njihove mogućnosti, ako ih gurate napred, ako ih podržite kada treba, oni to znaju da vrate. Mislim da se njihovo poverenje najviše stiče ulaganjem jer oni vide kada se vi trudite. Kada im dočaravate ono o čemu pričate i kada im lekcije učinite iole zanimljivim, oni to znaju da cene i vrate na određen način.
Da li postoji neki projekat vaših učenika na koji ste ponosni?
- Postoji mnogo projekata na koje sam zaista ponosan. Za ovih deset godina radili smo na dramskoj sekciji. Od početka do danas izveli smo nekoliko veoma lepih predstava i danas volim da pogledam snimke tih predstava! Naravno, sve su to bile komedije prilagođene uzrastu. Takođe, imali smo školski časopis koji je izlazio kvartalno. U njemu su deca objavljivala svoje radove (likovne radove, pesme, priče i dramska dela). Deca su ga sama nazvala „Lude godine“. Sami su ga uređivali, da bismo posle deset brojeva napravili izbor i uz pomoć škole odštampali knjigu. Oko sto dečijih radova ušlo je u knjigu. To nije bila dečija književnost, to je bila književnost koju su pisala deca. U poslednje vreme smo se skoncentrisali na interdisciplinarne časove gde smo povezivali predmete. Izdvojio bih nekoliko priredbi. Najsvežije, gde je i osećanje ponosa najvažnije, napravili smo jednu predivnu izložbu u Italijanskom kulturnom centru koju smo nazvali „Od prve srpske do poslednje italijanske kraljice“, gde smo kroz žensku stranu istorije pokušali da povežemo srpsku i italijansku kulturu. Izložba je sjajno primljena, dobila je mesto u Noći muzeja.
Da li su učenici bolji sada ili ranije?
- Postoje generacije koje pokazuju bolji ili lošiji rezultat u učenju. Ali u svakoj generaciji postoji grupa dece koja pokaže interesovanje za deo onoga što mogu da očekuju od mene. Ako ih i ne interesuje preterano gradivo na tim časovima, neki pokažu interesovanje za vannastavne aktivnosti, neki se opet dokažu na takmičenju, neki na sekcijama. Čini se da svaka generacija ima nekoliko vrhunskih đaka. Ako se pitanje odnosi na ponašanje, onda je važno reći da su nekako novije generacije u lošijem položaju od onih prethodnih. Tačno se po deci vidi da roditelji imaju sve manje vremena za njih, da nedostaje to neko kućno vaspitanje, da su prepušteni sebi, društvu i internet, a u tom uzrastu ovi uticaji mogu više da odmognu nego da pomognu. U tom smislu, čini mi se da su se korektnije ponašale ranije generacije.
Da li imate da poručite nešto učenicima koji su tek upisali školu?
- Jednostavno da uživaju, da ne shvate školu kao neku preveliku obavezu jer ih prave obaveze, one životne, tek čekaju! Škola je deo detinjstva, a kao takva treba da bude prilagođena uzrastu. Mislim da su deca nekad preopterećena školskim programom, gradivom i obavezama, pa onda u nekom momentu zaborave da su deca i da treba da se igraju i uživaju, a tom vremenu se nikad kasnije neće moći vratiti…

Milica Glogovac VII-3, OŠ „Matko Vuković“